Борис је јачи од Нориса и лепши од Клунија

Борис Тадић је у Србији нешто као Чак Норис. Он не подноси оставку, он скраћује мандат!

Тако је одлучио да оставку поднесе у задњи час, 5. маја, како би Славица Ђукић Дејановић одмах расписала председничке изборе да би они били одржани истовремено с парламентарним, а уз поштовање минималног законског рока од расписивања до одржавања, што пада таман 6. маја. Тадић нам је овај генијалан потез пропратио речима да је „одговоран човек“ и да ће се одмах потом кандидовати за председника. По трећи пут. Он напросто не мора да образложи грађанима зашто најпре подноси оставку, па се после поново кандидује за исту функцију?! Њему се може.

 

Према Уставу Србије мандат председника Републике траје пет година, а може престати из три разлога – истеком времена на које је изабран, оставком или разрешењем. Човек је Уставом предвиђену дужину мандата од пет година СКРАТИО и прилагодио ускостраначким и личним интересима. Борис Тадић је политикантским пиличарењем урушио институцију председника Републике коју лично представља и показао да ништа, па ни највиши правни акт, не могу бити препрека његовој намери да по сваку цену остане на власти.

У свом стилу, председник и његов тим проценили су да је већина грађана Србије малоумна, па су нам потурили „образложење“ како је, јелте, у питању јавни интерес да се, ето, не трошимо организујући двапут изборе… Томе у прилог, причу да би било најбоље и најрационалније да сви избори буду истовремено, већ одавно спинују познати аналитичари. Нема ту ни зрна јавног интереса, већ је председник напросто проценио да сада има веће шансе на изборима, него за годину дана. Реч је, дакле, и о уско-страначкој калкулацији да ће он и његова странка боље проћи ако се избори на свим нивоима одржавају у истом дану.

Да је Славица Ђукић Дејановић, председница парламента и в.д. председника Србије, нека храбра жена од интегритета, могла би реално да процени да тридесет дана није довољно за кандидатуру и промоцију кандидата за председника Србије (Закон о избору председника Републике каже да од дана расписивања избора до дана гласања не може протећи мање од 30 ни више од 60 дана), те да председничке изборе одреди у неком каснијем термину. Јер, нису сви евентуални кандидати за председника Србије имали прилику, попут Тадића, да се не скидају с телевизора. Напротив.

Али, то се неће десити, јер у Србији о свему одлучује један господар живота и смрти. Поврх свега, тај господар, мимо свих демократских тековина, и опет супротно Уставу, хоће и трећи мандат да буде председник. Али то је стара прича. Чим је донет Устав Србије 2006. године, одмах је кренуло и спиновање да ће он „омогућити“ Тадићу још два мандата, јер се ето не рачуна оно што је било пре новог Устава?!

Ок, све ће бити како врховни вођа хоће. А нама, смртницима, остаје да сачекамо и видимо да ли ће историја да се понови. Можда се Тадић преиграо као Слободан Милошевић када је 2000. године расписао превремене изборе за председника.

Једино што ми је мучно у том случају је што ће онда председник да буде Томислав Николић. Мада, ја сам чула и да се чуда дешавају.