Slobodna Srbija

 

ЕУ није спас за Србију, већ опасност

  | Проф. др Мирко Зуровац / Стандард

(Фото: Стандард)

Зашто добровољно пристајемо на капитулацију пред нашим дојучерашњим и данашњим непријатељем?

Треба знати да не постоји једна Европа (осим као географски појам), већ бар две – западна и источна. Ова прва, сада оснажена и заштићена снагом своје луде ћерке која је одрасла на једном другом и од других отетом континенту, наставља да негује и развија ону другу страну европског менталитета: притворство, неискреност, грамзивост, склоност насиљу, посесивни идеализам, тежњу ка доминацији, потребу да се други пљачкају и поробљавају.

На основу тога може се мирне душе рећи, а никада не сме заборавити, да је западна цивилизација пљачкашка цивилизација. То је она друга страна менталитета западног човека коју српски народ нити може нити треба да прихвати, јер, истину говорећи, његов положај је био и остао такав да може бити само предмет ове пљачке, а никако њен равноправан учесник, па му не преостаје ништа друго него да се од ње заштити колико год му је то могуће.

Све потврђује да Европа, та стара блудница, није имуна на грешке. Њена неопростива грешка је превремено признање отцепљених југословенских република са трагичним последицама које су биле предвидиве. Историја ће показати да је то била њена цивилизацијска грешка која се не може ничим оправдати, упркос климоглавцима и полтронима из Београда који јој без имало стида понизно ласкају за све њене блудне радње, као да их је само провиђење изненада довело пред дивну и безгрешно светицу.

Европска заједница је 1991. године од економске прерасла у политичку унију својих чланица – Европску унију, а после пада берлинског зида источни Европљани су кренули у борбу да усаврше своје друштво и да свему што су имали додају политичку демократију, материјални просперитет и слободу кретања по целој Европи. Нису очекивали да ће реформе, које су у почетку подржали, донети распродају националног богатства будзашто, драстичан пад производње, незапосленост, задуженост, пад животног стандарда, укидање социјалног осигурања и веома тежак приступ образовању и култури. Тако су постали жртве најконзервативнијих снага у свету које су искористиле њихову наивност да их добро опљачкају.

Србија је последња кренула у транзицију, па је могла нешто научити од негативног искуства других земаља.Уместо тога, власт је, по савету својих „пријатеља“ и налогодаваца са Запада, прихватила најгори облик транзиције – тзв. шок терапију, која је за веома кратко време довела до потпуне парализе домаће привреде.

Све говори да Европска унија није спас за Србију, већ њена смртна опасност коју она мора да избегне, уместо да безглаво срља у њене незајажљиве чељусти.

Западноевропске земље и данас настављају своју дугу историју ароганције, бруталности и праве бестијалности према српском народу, па би било мудро застати и поставити питање: шта ће оваква Србија у таквој Европској унији? Зар се већ отворено не говори о земљама првог и другог, па чак и трећег реда уније?У таквој унији Србија ће бити на зачељу, последња земља у непријатељском окружењу без икаквих стварних права, али са обавезама на које ће моћи да одговори само као потпуно обесправљена и претворена у колонију најгоре врсте.

Сагласност на капитулацију

Ниједној држави по дефиницији није у интересу да унапред пристаје на неравноправна удруживања или на уговорна савезништва која су неправедна, јер у том случају то није никакво истинско партнерство већ насиље и агресија који се сада спроводе на други начин. Није нам ваљда у интересу да добровољно пристанемо на капитулацију пред нашим дојучерашњим и данашњим непријатељем, да државу препустимо страним дипломатама и тзв. експертима уз спремност да дајемо чак и више него што се од нас тражи, као што се то чини данас иако нисмо у унији.

Не треба нам интеграција за коју је услов да нам Косово и Метохија оду неком другом. Зато ниједна политичка партија или институција у Србији не би могле и ни по коју цену не би смеле ући у било какве светске или европске интеграције без државног суверенитета и интегритета, као и независности целокупног простора државе Србије.

О уласку у те интеграције можемо размишљати само под истим условима под којим улазе и остале земље, па се морамо одлучно одупрети уценама и понижењима којима нас из дана у дан засипа тај тзв.демократски свет у који нас наводно позивају да им се придружимо.

Србија је потребна Европској унији као колонија, наравно, да би њене водеће земље прошириле своје колонијално царство, али таква Европска унија није потребна Србији, па кад се већ једном одлучила за европске интеграције, српска власт је морала поставити услов бриселској администрацији да бира између целовите Србије и Косова, а кад су водеће земље Европске уније признале независнот Косова, она је морала повући своју кандитатуру за пријем у Европску унију.

То је једини аргумент који јој је био на располагању и који би озбиљно схватили њени саговорници из Брисела, под условом, наравно, да иза њега стоји озбиљан и одлучан политички став. Али такав став није у стању да заузме државно руководство Србије, нити да напусти игру обмањивања народа зарад сопственог комфора према својим саговорницима из ЕУ, САД и НАТО.

Својом глупом политиком, која је нашла свој израз у језичкој и логичкој бесмислици „Европа нема алтернативу“, она је дала у руке својим покровитељима са Запада средство бесконачног условљавања и понижавања, увек спремна да даје све оно што никада више неће моћи вратити за нешто што никада неће добити.

Тако ћемо изгубити све, а нећемо добити ништа, осим лажних обећања и ропског понижења.

У тој перспективи – а она је најизвеснија – Европска унија се показује само као још једна велика илузија које српски народ треба да се што пре ослободи. Услов за то је да се претходно ослободи марионетске власти у Србији која влада у име туђина.

У питању је наш историјски опстанак, који се неће моћи одбранити уз малодушно самоомаловажавању и бесмислено самооптуживање, уз бесрамно самокажњавање и понизно повлачење пред арогантним уценама, што, изгледа, марионетска власт у Србији једино зна да чини. Јер, ма колико били моћни и осиони ти нови режисери зла свој циљ нису у стању да постигну без нашег пристанка.

Тек наш пристанак на лажне оптужбе ослобађа праве злочинце њихове кривице, а наш народ чини историјски одговорним за злочине које није починио, па чак и за оне које су други починили над њим. Зато су покренули све полуге свог утицаја у Србији да би навели српски народ да прихвати лажне оптужбе и пристане на „специјалан третман“ у међународним односима. А оне су (те полуге утицаја) доиста велике, јер свој сигуран ослонац и поузданог спроводника имају у марионетској власти у Србији, која је прихватила пут снисходљивости и умиљавања западним моћницима.

Извињења кривцу

Судећи према цурењу WikiLeaks-а, српска власт је обећала својим покровитељима да ће преваспитати народ и да ће га припремити за губитак Косова.

Она се задовољава тиме да понизно испуњава захтеве својих страних ментора, пазећи добро да им се било чиме не замери, па се својски труди да нас увери да нам држава није потребна, да ћемо бити сигурнији ако нас буду бранили наши дојучерашњи непријатељи, да ћемо бити слободнији кад будемо поробљени, да ћемо боље живети од милости него од сопственог рада, да ћемо се удобније осећати као подстанари него у властитој кући итд.

Данашње српско руководство, које је дошло на власт уз свесрдну помоћ великих сила Запада, одлучујуће одговорних за трагичне догађаје крајем прошлог века на просторима Југославије, јавно прихвата одговорност Србије и српског народа, па се извињава свима онима који су директно одговорни за све што се догодило.

Поучена искуством својих покровитеља, марионетска власт се окружила гомилом посматрача, који је хвале и глорификују, нападају њене противнике, отварају лажне дилеме и расправљају вештачке а прикривају праве проблеме, чиме се слуђује јавно мњење и уверава да је у овој земљи све у најбољем реду, да властодршци имају добре намере, да не треба сумњати у оно што они раде итд

Неки од њих су се чак прихватили посла масовног испирања мозгова свог народа, наговарајући га да сам својом вољом уђе у евроатлантске интеграције и тако своју судбину преда у руке својих непријатеља. Тешко је замислити глупљи и погубнији савет који једна културна или политичка елита, ма колико била недорасла своје улоге, данас може дати свом народу.

Систематским пропагандним бомбардовањем споља од стране Запада, као и унутрашњим опортунизмом политичара и политичких институција, домаћих медија и невладиних организација, народ је до те мере збуњен и разједињен да више не распознаје жито од кукоља, истину од лажи, добре од лоших намера, своје од туђих интереса. То је оно што се понекад назива „планираним произвођењем хаоса.“

Таква је политичка и стварна слика данашње Србије: тужна да не може бити тужнија.

Тужна је чињеница да непријатељи српског народа данас имају свог најпоузданијег савезника у марионетској власти у Србији, која је пристала на улогу снисходљивог додворавања западним центрима моћи, уверени да ће тако, сталним давањем примера доброг владања у региону и бескрајним испуњавањем разноврсних услова и уцена, издејствовати да њихови налогодавци омекшају свој пририсак на Србију.

У тој тужној чињеници треба тражити разлог изгласавања самооптужујуће резолуције о Сребреници у скупштини Републике Србије, погубно мењање резолуције о Косову коју је Србија поднела Уједињеним Нацијама, безочног трговања српским главама (и то оним најчеститији) у виду тзв. сарадње са антисрпским судом у Хагу, пуштање на слободу без суђења неколико стотина шиптарских злочинаца, недавно укидање пресуде Илији Јуришићу, који је био осуђен на дванаест година затвора због масакра над југословенским војницима у Тузли, драстичних вишедеценијских казни затвора које српски судови изричу припадницима српског народа који су учествовали у ратним операцијама, тог будаластог извињавања свима на све четири стране, док Хрватима, Муслиманима и Албанцима не пада ни на ум да подигну неку оптужницу против злочинаца из својих редова, а још мање да некога од њих примерено казне.

Није тешко запазити да у тој и таквој политици посебно важну улогу има актуелни председник државе. Устав га овлашћује да представља државу и државну политику, па би се могло рећи да он ту улогу обавља доста добро: каква политика такав и председник. Питање је само да ли је свестан последица свега што чини у име државе и народа.

Једном приликом је изјавио да је спреман да преузме на себе више одговорности него што му устав дозвољава. Да ли је при том мислио на своје залагање да се прогура самооптужујућом резолуција о Сребреници у скупштини Републике Србије, да се пре руског вета прихвати мисија ЕУЛЕКС-а иако је свима било јасно (пошто су то отворено најавили) да долазе с намером да успоставе косовску државу, самовољно мењање без сагласности скупштине и без реферндума у ​​договору са Кетрин Ештон, резолуције о Косову коју је Србија поднела Уједињеним нацијама, чиме је прекршен устав Србије и учињен отворен чин издаје земље, а да после тога нико није покренуо питање његовог опозива.

Није јер су сви око њега исти: безначајне фигуре, колпортери стране моћи, спроводници непријатељске политике, праве политичке карикатуре, па кад би неко од њих нестао са политичке сцене, ништа се не би променило у Србији јер би одмах био замењен истом таквом безначајном фигуром , наравно, по вољи стране моћи иу њеној служби. Такви какви су, они су елементарна непогода за Србију – непогода која траје сувише дуго и чије се последице неће моћи тако лако уклонити.