Питате ме да ли волим Бориса?

„Питате ме да ли волим Бориса, знајте тако нешто се не пита њега воле сви људи широм света Хрвати, Албанци, Бошњаци и остале ”драге„ комшије.

Бориса волим и ја, воли га и мој тата, воли га и моја мама, јер он нама држи породицу на окупу ја не могу да идем у школу, јер немам пара, мој тата је остао без посла, а мама ће још мало и тако ми цео дан сви седимо на окупу кући и причамо, причамо и само причамо, а да није нашег председника ми бисмо били раздвојени, тата и мама би радили, ја бих ишао у школу. Јесте да бисмо били сити и лепо обучени, али не би били по цео дан заједно.

 

Бориса воли и сељак, јер пре доласка његовог, сељак је морао да устаје у зору, да копа њиву, да нахрани краву, а данас сељак може да спава до подне, јер нема краву, а њиву му се не исплати да ради.

Бориса воли и полицајац, јер некада је њему посао био досадан, а данас има пуно посла око пљачки од стране изгладнелог народа, напада хулигана и варвара …

Ја једноставно не бих могао да замислим живот без нашег председника, а ако би неко други дошао на његово место, ја бих можда почео сваки дан да једем пошто се мени желудац скупио, од тога бих могао и да умрем, што значи да наш председник брине о здрављу својих грађана.

Да нема нашег председника, ја никада не бих видео како изгледа када се два мушкарца љубе, да нема нашег председника мени би и пролазак кроз парк био досадан, јер не би било људи који спавају по клупама.

Да нема нашег предсеника ми бисмо живели себично у великој земљи Србији, иако нам толика територија није потребна. Када ноћу гладан легнем у ситне сате, драги предсениче, ја мислим на те, мој живот без тебе био би бајка, ти си драги Борисе наша Нојева барка.”